Post posvećem mojim koleginicama i kolegama koji rade treće smene.
Napisala sam ga u trećoj smeni.
Radim treće smene od početka radnog staža.To nije bio moj izbor,nametnula mi je priroda posla. Ni danas posle tolikih godina rada ne zaboravljam kako je počelo.Večernji izlasci i druženja zamenjena su bolničkim sobama, jaukom, brigom da nešto ne propustiš,da sve vidiš, čuješ stigneš.Ne stigneš ni da misliš o težini posla a ono već svanulo.Noćno bdenje te iscrpe, a tek dnevno spavanje..o buđenju ne smem ni da pomislim.
U noćnoj smeni klima u bolnici je nekako drugačija.Sa kolegama smo mnogo bliži,delimo poslove bez napetosti ko radi više, intereakcija sa pacijentima bolje funkcioniše.Jednostavno postajemo privremene porodice,koje se menjaju iz noći u noć.Posao je težak ,ali ne jadikujemo nad svojom sudbinom. Okruženje,noć sama po sebi budi pozitivne misli.
Neke su noći kad nema puno posla zabavne,druženje ispijanje ,,sestrinske kafe", često se stručne teme zamene bezazlenim ćaskanjem o novim cipelama,slatkom deteu, velikim ljubavima...Lepa sećanja uvek budi ,,doručak noćne smene,, u nekoj pekari i ispijanje još jedne kafe,pa razlaz.
