Pre četrdeset godina u tadašnjoj Jugoslaviji je izbila epidemija Variole vere(velike boginje).Bolest je u zemlju uneo Albanac Ibrahim Hoti iz Đakovice, koji se vratio sa hadžiluka u Meki(16.02.1972 godine).On je imao blage simptome bolesti jer je bio vakcinisan tako da se u početku nije znalo od čega boluje.Njegov komšija Latif Musa je takođe oboleo, a nekoliko dana kasnije umro u Beogradu. Musa je prvo primljen u bolnicu u Čačku, lečen je Penicilinom,stanje mu se pogoršalo pa je prebačen u Beograd gde je umro. Mislilo se da je smrt nastupila od reakcije na Penicilin, ali kad je oboleo njegov rođeni brat, onda se došlo do zaključka da se radi o Varioli veri. Virus je izolovala doktorka Ana Gligić u martu mesecu 1972 godine kad je i proglašena epidemija.
U zemlju je uvedeno vanredno stanje,uvedeni su karantini,a kompletno stanovništvo je vakcinisano.Uz pomoć Svetske zdravstvene organizacije epidemija je suzbijena krajem maja.Od ove bolesti je obolelo oko 200 osoba,a 35 je umrlo.To je bio poslednji slučaj ove bolesti u Evropi.
Svetska zdravstvena organizacija je virus Variole vere u maju mesecu 1981 godine proglasila zvanično iskorenjenim.Samo dve labaratorije u svetu(U Americi i Rusiji) zvanično su zadržale uzorke virusa i zalihe vakcine.
U zemlju je uvedeno vanredno stanje,uvedeni su karantini,a kompletno stanovništvo je vakcinisano.Uz pomoć Svetske zdravstvene organizacije epidemija je suzbijena krajem maja.Od ove bolesti je obolelo oko 200 osoba,a 35 je umrlo.To je bio poslednji slučaj ove bolesti u Evropi.
Svetska zdravstvena organizacija je virus Variole vere u maju mesecu 1981 godine proglasila zvanično iskorenjenim.Samo dve labaratorije u svetu(U Americi i Rusiji) zvanično su zadržale uzorke virusa i zalihe vakcine.
Šta se dešavalo u tim danima za "Politiku" svedoči, primarijus dr Radmilo Petrović, danas u penziji, tada epidemiolog Instituta "Torlak".
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 15.03.2012.)
– Negde oko podne, kada smo znali da je virus potvrđen i da je to tajna, pitao sam se da li da kažem supruzi, takođe lekaru. Ipak, ćutao sam, a radio Vašington u 18 sati toga dana objavio je da je potvrđen virus variole vere i da postoji epidemija na Kosovu – priseća se dr Petrović.
Prema zvaničnim podacima u epidemiji je obolelo 175, a umrlo 35 osoba.
– Kakvo je stanje bilo, žrtava je moglo da bude mnogo više. Prva pogrešna pretpostavka je bila da imamo više od 85 odsto vakcinisanog stanovništva, a bilo ga je daleko manje. Druga greška je propust u dijagnozi, koji su napravili dermatolozi, od Đakovice, preko Novog Pazara i Čačka do Beograda – smatrali su da pacijent ima alergiju – kaže dr Petrović.
On se seća da su tada zavladali panika i haos, a i tadašnji rukovodioci su zakazali. Plašili su se i dr Petrovića, koji je uzimao krv za analizu od osoba za koje se sumnjalo da su bolesne, tako je tadašnji ministar zdravlja odbio da se rukuje sa njim. Posle registrovanja većeg broja obolelih na Kosovu počela je masovna vakcinacija: za samo mesec i po dana vakcinu je dobilo 18 miliona ljudi, od 21 milion koliko ih je tada bilo u celoj Jugoslaviji.
– I ovaj broj vakcinisanih govori koliko smo bili u panici i koliko nismo bili sigurni u izvor i puteve širenja epidemije. Zato smo svesno žrtvovali veliki broj osoba koje su mogle da dobiju komplikacije posle vakcinacije. Čak je bilo i umrlih od vakcine – kaže dr Petrović.
Profesor dr Jugoslav Pantić (80), anesteziolog u penziji, kaže za "Politiku" kako se živo seća tih dana kada je kao dežurni lekar u Beogradu zbrinuo pacijenta iz Novog Pazara.
– Kako bolest počinje slično kao grip, sa visokom temperaturom, dobijao je penicilin. Promene na koži proglašene su alergijom. U međuvremenu stiže kod mene zbog krvarenja iz creva. Te noći kada me je sestra pozvala, onako umoran, nisam stavio masku. Imao sam kratke američke slušalice, pa sam bolesniku prišao blizu glave. Taj bliski kontakt bio je koban. Variolom smo se zarazili medicinska sestra, bolničar koji ga je primio, garderober koji ga je presvlačio i ja – mi koji smo bu bili najbliži – kaže dr Pantić.
Pacijent je narednog dana umro.
– Tih dana, tačnije 17. marta, osmog dana od ovog događaja, slavio sam rođendan sinu. Sutradan sam bio dežuran, a osetio sam prve znake bolesti – jezu, drhtavicu, temperaturu i odlučio sam da se više ne vraćam kući. Dobro sam uradio, jer u međuvremenu je stigla sestra Dušica sa mog dežurstva u strašno teškom stanju. Bilo je jasno da je reč o varioli. Odvezena je u planinarski dom "Čarapićev brest" na Avali, gde je bio karantin. Još nije bila proglašavana epidemija i to je bio veliki propust vrha države – smatra dr Pantić.
Kroz dva dana u "Čarapićev brest" odlazi i dr Pantić, a u vožnji do tamo od vozača saznaje da je sestra Dušica umrla.
– Atmosfera u "Čarapićevom brestu" je bila užasna. Niko nije smeo da priđe objektu bliže od 50 metara – kaže dr Pantić.
Po Pantićevim rečima, postojala je totalna medijska blokada:
– Moja žena nije znala šta se zbiva sa mnom, a u novinama tadašnji ministar zdravlja davao je izjave "Variola iza sedam brava". Moju ženu su zvali tri puta da joj izjave saučešće.
Profesor dr Mihajlo Mitrović, hirurg i dugogodišnji direktor Urgentnog centra, takođe se i danas seća svakog dana provedenog u karantinu, u samoj klinici, na mestu gde se nalazi današnja Urološka klinika u Birčaninovoj ulici.
– Bilo je nervoze i pobune kada su sve hteli da nas prevezu u motel "Hiljadu ruža". Dobijali smo lek marboran, od kojeg se povraćalo. Ekipe sa Infektivne klinike dolazile su u skafanderima i odvajale one sumnjive – priseća se dr Mitrović.
On kaže da su poseban problem bili kontakti sa porodicama.
– Država je napravila čitav niz propusta. Ulazili smo i u jedan etički problem, kako podeliti lek kojeg nismo dobili u dovoljnoj količini. Svoj lek sam dao supruzi i mom sinu od četiri godine – kaže dr Mitrović.
