Žrtva Velikih boginja- medicinska sestra Dušica Spasić

Dušica Spasić rođena 1951.godine ,medicinska sestra, umrla 24 marta 1972 godine. od Variole vere.

Mlada  medicinska sestra Dušica nije ni mogla da zamisli da će njena posvećenost poslu, veoma brzo prekinuti njenu karijeru i ugasiti njenu mladost.

U vreme epidemije Velikih boginja radila je u Intezivnoj nezi na Prvoj hiruškoj klinici u Beogradu. Kakva  je tada politika vođena nema  svrhe sada nagađati ali činjenica da jedan zdravstveni radnik nije vakcinisan obaveznom vakcinom mora pasti na teret tadašnjeg rukovodstva klinike.

Dušica je živela u Resniku sa svojom porodicom, roditeljima i bratom.Sahranjena je takođe u Resniku, tajno uz prisustvo samo predsednika mesne zajednice. Od čega je umrla saznalo se tek tri dana posle smrti kad su dobijeni rezultati sa  instituta Torlak.Njena porodica je smeštena u karantin,a za smrt svoje ćerke i sestre saznali su tek po izlasku iz karantina.

Kroz šta je prolazila ova mlada devojka pročitajte deo priče dr Ane Gligić koja je Dušici uzela uzorak  krvi i  postavila  dijagnozu;

,,Dana 22. marta, pozvana sam u Infektivnu kliniku u Beogradu da pogledam jedan slučaj. Na sreću, to nije bila variola vera. Međutim, u sobi prekoputa čula sam da neko jauče na sav glas. Pitala sam infektologa ko je to. Rekao mi je da je to jedna medicinska sestra koja ima napad žuči. Rekla sam da želim da je vidim. Bila je to medicinska sestra Dušica Spasić. Iz usta joj je išla sukrvica. Odmah sam posumnjala da je reč o varioli veri. I to najtežem obliku. Znala sam da će umreti. Predložila sam da uzmemo krv i da pokušamo da izolujemo virus. Dušica je već umrla kada smo iz njene krvi uradili izolaciju i utvrdili 21.750 virusnih čestica u kubiku krvi. Zamislite koliko je to u litru krvi... Nije joj bilo spasa - kaže dr Gligić.,,

Požrtvovanost Dušice Spasić zbog koje je postala i žrtva  virusa nisu ostali nezapamćeni. Posthumno, Dušica je od predsednika SFRJ Josipa Broza Tita dobila orden zasluga za narod sa srebrnim zvezdama.

1982 godine Goran Marković je snimio film o epidemiji Variole vere.Tu je koristeći filmsku slobodu, lik medicinske sestre koja takođe umire u filmu od variole prikazao nedolično.Pošto je tematika filma bila epidemija koja se stvarno dogodila, logično je što mnogi lik sestre iz filma poistovećuju sa likom Dušice Spasić. Iako film ima veliku umetničku vrednost on je na neki način omalovažio njen lik a njenoj porodici naneo bol i tugu.

U znak protesta, medicinske sestre su stale u odbranu svoje koleginice, a i profesije.Na neki način su pokušale da rehabilituju lik Dušice Spasić Od 2004 godine, Udruženje medicinskih sestara i tehničara „Sestrinstvo“ i časopis „Viva“ ustanovili su nagradu „Dušica Spasić“, kojom se svake godine pohvaljuje rad medicinskih sestara. Takođe, ulica u kojoj se nalazi porodični dom nazvana je ulica Dušice Spasić.

Kako bi se sve dogodilo da je vakcina data na vreme…Dušica bi nam sada pričala kako je bilo za vreme epidemije!!!!!!!!!!!

Licem u lice sa Variolom verom

Pre četrdeset godina u tadašnjoj Jugoslaviji je izbila epidemija Variole vere(velike boginje).Bolest je  u zemlju  uneo Albanac  Ibrahim Hoti iz Đakovice, koji se vratio sa hadžiluka u Meki(16.02.1972 godine).On je imao blage simptome bolesti jer je bio vakcinisan tako da se u početku nije znalo od čega boluje.Njegov komšija Latif Musa je takođe oboleo, a nekoliko dana kasnije umro u Beogradu. Musa je prvo primljen u bolnicu u Čačku, lečen je Penicilinom,stanje mu se pogoršalo pa je prebačen u Beograd gde je umro. Mislilo se da je smrt nastupila od reakcije na Penicilin, ali kad je oboleo njegov rođeni brat, onda se došlo do zaključka da se radi o Varioli veri. Virus je izolovala doktorka Ana Gligić u  martu mesecu 1972 godine kad je i proglašena epidemija.

U zemlju je uvedeno vanredno stanje,uvedeni su karantini,a kompletno stanovništvo je vakcinisano.Uz pomoć Svetske zdravstvene organizacije epidemija je suzbijena krajem maja.Od ove bolesti je obolelo oko 200 osoba,a 35 je umrlo.To je bio poslednji slučaj ove bolesti u Evropi.

Svetska zdravstvena organizacija je virus Variole vere u maju mesecu 1981 godine proglasila zvanično iskorenjenim.Samo dve labaratorije u svetu(U Americi i Rusiji) zvanično su zadržale uzorke virusa i zalihe vakcine.

Šta se dešavalo u tim danima za "Politiku" svedoči, primarijus dr Radmilo Petrović, danas u penziji, tada epidemiolog Instituta "Torlak". 

 (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 15.03.2012.)

– Negde oko podne, kada smo znali da je virus potvrđen i da je to tajna, pitao sam se da li da kažem supruzi, takođe lekaru. Ipak, ćutao sam, a radio Vašington u 18 sati toga dana objavio je da je potvrđen virus variole vere i da postoji epidemija na Kosovu – priseća se dr Petrović.

Prema zvaničnim podacima u epidemiji je obolelo 175, a umrlo 35 osoba.

– Kakvo je stanje bilo, žrtava je moglo da bude mnogo više. Prva pogrešna pretpostavka je bila da imamo više od 85 odsto vakcinisanog stanovništva, a bilo ga je daleko manje. Druga greška je propust u dijagnozi, koji su napravili dermatolozi, od Đakovice, preko Novog Pazara i Čačka do Beograda – smatrali su da pacijent ima alergiju – kaže dr Petrović.

On se seća da su tada zavladali panika i haos, a i tadašnji rukovodioci su zakazali. Plašili su se i dr Petrovića, koji je uzimao krv za analizu od osoba za koje se sumnjalo da su bolesne, tako je tadašnji ministar zdravlja odbio da se rukuje sa njim. Posle registrovanja većeg broja obolelih na Kosovu počela je masovna vakcinacija: za samo mesec i po dana vakcinu je dobilo 18 miliona ljudi, od 21 milion koliko ih je tada bilo u celoj Jugoslaviji.

– I ovaj broj vakcinisanih govori koliko smo bili u panici i koliko nismo bili sigurni u izvor i puteve širenja epidemije. Zato smo svesno žrtvovali veliki broj osoba koje su mogle da dobiju komplikacije posle vakcinacije. Čak je bilo i umrlih od vakcine – kaže dr Petrović.

Profesor dr Jugoslav Pantić (80), anesteziolog u penziji, kaže za "Politiku" kako se živo seća tih dana kada je kao dežurni lekar u Beogradu zbrinuo pacijenta iz Novog Pazara.

– Kako bolest počinje slično kao grip, sa visokom temperaturom, dobijao je penicilin. Promene na koži proglašene su alergijom. U međuvremenu stiže kod mene zbog krvarenja iz creva. Te noći kada me je sestra pozvala, onako umoran, nisam stavio masku. Imao sam kratke američke slušalice, pa sam bolesniku prišao blizu glave. Taj bliski kontakt bio je koban. Variolom smo se zarazili medicinska sestra, bolničar koji ga je primio, garderober koji ga je presvlačio i ja – mi koji smo bu bili najbliži – kaže dr Pantić.

Pacijent je narednog dana umro.

– Tih dana, tačnije 17. marta, osmog dana od ovog događaja, slavio sam rođendan sinu. Sutradan sam bio dežuran, a osetio sam prve znake bolesti – jezu, drhtavicu, temperaturu i odlučio sam da se više ne vraćam kući. Dobro sam uradio, jer u međuvremenu je stigla sestra Dušica sa mog dežurstva u strašno teškom stanju. Bilo je jasno da je reč o varioli. Odvezena je u planinarski dom "Čarapićev brest" na Avali, gde je bio karantin. Još nije bila proglašavana epidemija i to je bio veliki propust vrha države – smatra dr Pantić.

Kroz dva dana u "Čarapićev brest" odlazi i dr Pantić, a u vožnji do tamo od vozača saznaje da je sestra Dušica umrla.

– Atmosfera u "Čarapićevom brestu" je bila užasna. Niko nije smeo da priđe objektu bliže od 50 metara – kaže dr Pantić.

Po Pantićevim rečima, postojala je totalna medijska blokada:

– Moja žena nije znala šta se zbiva sa mnom, a u novinama tadašnji ministar zdravlja davao je izjave "Variola iza sedam brava". Moju ženu su zvali tri puta da joj izjave saučešće.

Profesor dr Mihajlo Mitrović, hirurg i dugogodišnji direktor Urgentnog centra, takođe se i danas seća svakog dana provedenog u karantinu, u samoj klinici, na mestu gde se nalazi današnja Urološka klinika u Birčaninovoj ulici.

– Bilo je nervoze i pobune kada su sve hteli da nas prevezu u motel "Hiljadu ruža". Dobijali smo lek marboran, od kojeg se povraćalo. Ekipe sa Infektivne klinike dolazile su u skafanderima i odvajale one sumnjive – priseća se dr Mitrović.

On kaže da su poseban problem bili kontakti sa porodicama.

– Država je napravila čitav niz propusta. Ulazili smo i u jedan etički problem, kako podeliti lek kojeg nismo dobili u dovoljnoj količini. Svoj lek sam dao supruzi i mom sinu od četiri godine – kaže dr Mitrović.